Kakva je to bila noć za spavanje - odmah pored ulice kojom za minut prođe 100 motorista sa onako finim zvucima iz auspuha.

Ali mi smo toliko umorni da nam ništa nije smetalo. Naravno, nije kao spavanje u prirodi, ali je „završilo posao”. Padala je kiša a mi smo se nadali da nam ipak neće pokvariti dan. Poslije nekih pola sata, malo se razvedrilo i počinjemo da radimo na motorima. Odlučili smo da odradimo servis, mijenjanje ulja. Tim i momci su nas onako tu i tamo zapitkivali ponešto, narod je i dalje prilazio i slikao se sa nama, a mi završili posao. Poslije srdačnog pozdrava sa Timom i njegovom ekipom, naravno uz naše pozive da dođu da nas posjete u Crnu Goru jer su nam stvarno pomogli, krećemo ka Čikagu. Do tamo nam je ostalo nekih 1500 km i odlučujemo da se vozmo dok budemo mogli, onda spavanje. Vozeći se autoputem sve je to izgledalo kao jedna velika seoba motora  Danas je inače zadnji dan Sturgis skupa tako da su se svi uputili kući. Kakav je bio autoput. Mislim da je na svaka kola islo po jedno 10 motora. Svaka pumpa je bila puna motora. Normalno i dalje izgledamo kao putujući cirkus, prvo jer su nam motori toliko prljavi, onda izudarani i iznureni. Uglavnom je svima komentar kada nas prođu “Jao koliko je ovaj motor hiljada milja ostavio iza sebe” Upozajemo interesantne ljude i vozimo se. Tako nam je i prošao ovaj dan. Polako se smrkava i mi gledamo šta ćemo. Odlučujemo se da vozimo pa dokle stignemo. Računamo da ako budemo cijelu noć vozili, možda ujutro budemo u Čikagu i tako imamo više vremena da se vidimo sa ekipom koja nas očekuje (Vaso, Miki, Dino, Samir,….)