Naredna dva dana proveli smo u voznji ka Vankuveru. Taj put nije predugacak ali smo odlucili da bar jedan dan ne koristimo autoput (Highway No5) vec da krenemo i idemo obalom Pacifika.
Put je odlican ali je u dve trake i ogranicenja su uglavnom 60 milja. Ali su zato predeli nestvarni. Prvog dana smo vozili obalom i povremeno izlazili na vrhove okolnih planina, kuda nas je put vodio. Cims e vozis pored Pacifika, temperatura je padala na 12 stepeni ali kako se prodje iza planina ona poraste na preko 20. Tu smo se i slikali na izgubljenoj obali. To je jedan deo Pacifika na kojem nema ljudi. Kako izgleda videcete na slikama Nakone jedno 2-3 sata napustamo taj put i krecemo preko planina ka gla vnom putu, koji preko Portlanda vodi do Seattle-a i Vankuvera. Sume su im ogromne, stabla neverovatno velika, a mi smo iskoristili priliku da se slikamo pored stabla kroz koje je napravljen tunel kroz koji moguy da prodju i najveca kola. Neposredno nakon toga smo pronasli kamp i tu prespavali. Sledeceg dana nastavljamo dalje, ovog puta autoputem prema Vankuveru. Za divno cudo, put nije dosadan iako je autoput. Predeli su lepi, guzve ima ali smo nekako uspeli da se probijemo tj da je zaobidjemo. Inace kultura u saobracaju je vredna pomena. Svi se sklanjaju motorima, znaci se postuju maksimalno. Na stop se staje OBAVEZNO i na najpreglednijoj raskrsnici, bez obzira ima li nekoga ili ne. Ukoliko na autoputu vozite sporo niko vam nece svirati vec ce strpljivo cekati da se sklonite. A tek kazne za bacanje smeca. Krecu se izmedju 2000 i 6000 USD, kao i kazne za vezivanje pojasa. Svi znaci na putu su opisni. U jednoj recenici vam napisu sta treba da uradite ili ne uradite. Jedan od najinteresantnijih je definitivno bilo: “Litter and it will hurt” Jos jednu noc provodimo u kampu, jedno 150 milja od Seattle-a. Ujutru plazak i nadamos e konacno dolazak kod Branka u Vankuver. Nakon voznje ceo dan i prolaska kroz neke neverovante guzve stizemo na Kanadsku granicu. Tu dajemo pasose, vozacke i saobracajne. Covek nam vraca pasose i pita za ostala dokumenta: “A sta je ovo”. Na nas odgovor saobracajne i vozace, samo se nasmejao i vratio nam ih bez gledanja Neposredno psole granice nas ceka Branko i vodi nas do Vankuvera. Navikli na Los Angeles, mislimo da cemo sea iz centra voziti dugo do Brankovog stana ali na nase iznenadjenje, ovo nije veliki grad, a Branko zivi u centru Branko i njegova porodica nas docekuju, kao i svi ostali, domacinski. Osecamo se kao kod kuce, vrlo su prijatni i fini ljudi. E sad, ja cu verovatno iz Vankuvera nazad za CG ali o tome vise u sledecem izvestaju, kad bduemo imali vise detalja. Ovaj put se oduzio, najvise zbog naseg loseg planiranja, a to ima i svoje posledice
