Ustajemo rano kako bi danas stigli do granice sa Mongolijom. Napolju je bas hladno, svega 10 stepeni, pa na sebe oblacimo sve sto imamo

Prvih 200 kilometara do Bajkalskog jezera smo presli bas brzo ali smo ustanovili da Ninu fali jedan sraf  na viljusci. Srecom, dan pre smo otkrili jednu lepu radnju sa dosta potrepstina, srafova, lezajeva, pa smo tu svratili da kupimo jos poneki sraf. Problem smo resili za 10-ak minuta i idemo dalje prema Ulan Ude-u, odakle skrecemo na Kjahtu. Put do Ulan Ude-a vodi pored Bajkalskog jezera. One je ogromno, na trenutke se negde u daljini vidi druga obala, a onda je uopste nema. Koliko sam shvatio, tu je siroko 7km. U medjuvremenu temperatura je porasla sa 10 na 38 stepeni i neverovatno je vruce. Stizemo u Ulan Ude i svracamo do grada da kupimo neke flekice za krpljenje guma. Odatle to granice je 200km, a vrucina je nesnosna. Na granicu stizemo oko 19:45. Pre toga smo svratili do gradica Kjahti. Veoma mali grad. Na ulasku u grad se nalazi ogromna kasarna Ruske vojske. Dolazimo na granicu, srecni i jos dobijamo poruku od Daneta, koji nas prati od kuce i koji pise : “Mongooooolija. Ajmo!!!”. Medjutim… Na granici kazu da danas rade do 19:30! Ne vreujemo.. Granicni prelaz radi do pola osam. Nino ih moli da nas puste ali nam oni rekose da sa Mongolske strane nema nikoga i da bi bilo uzaludno. U medjuvremenu nam prilazi Rus koji govori engleski i ciji je restoran pored samog granicnog prelaza. Posle malo razgovora sa njim, polazimo do restorana na pivo i klopu. A u restoranuo zidovima slike motorista i biciklista koji su ovuda prosli. Kaze da su pre nas neki Cesi takodje spavali na granici, jer su zakasnili. Nema veze, sutra je novi dan pa idemo dalje. Uglavnom, saznali smo da je od granice do Ulan Batora 360 km asfalta, a do grada do kojeg mi prvo idemo ima 120km. Plan je da odatle skrenemo levo u unutrasnjos Mongolije, obidjemo jedan nacionali park, jezero i da se drugim putem vratimo ka Ulan Batoru.